suviše pamćenja, suviše zaboravljanja: crtež kao prihvatanje sećanja
25. mart - 3. April 2021
Galerija Reflektor, Užice, Srbija
Prikazani radovi sugerišu razumevanje straha i proces isceljenja neophodnim za prevazilaženje nemira, kako unutrašnjih tako i spoljašnjih. Filmsko-snolika arhitektura i otvoreni prostori, skladišta su narativa koji istražuju prirodu ovih procesa. Koristeći svetlo i imitirane tačke nestajanja, težim kreiranju nelogičnih, scenski odvojenih prostora koje osećam kao priče bez staništa. Traganjem za duboko zapretanim višegeneracijskim sukobima otvara se preispitivanje koncepata osećaja sigurnosti i osećaja krivice. Ovi procesi za sobom ostavljaju pitanje kako ih individualno i kolektivno iznosimo?
Intimni zapisi postaju nepregledne pozorišne scene u kojima iskorak iz svetla postaje iskorak iz vremena prihvatajući ideju zajedničke buducnosti, konstrukt koji Bogdan Bogdanović naziva “neuništivom radosti života”. Prikazi oštećenih gradjevina pozivaju na isceljenje kroz duboko razmatranje pamćenja i načina arhiviranja, kao ključnih faktora u izgradnji sećanja. Ciklusi ponovnog oživljavanja i procesuiranja prošlosti stavlja crtež u ulogu memorijalnog tla u kom grafitni trag revitalizuje napušteno.
Koristeći vreme i proces kao sredstva izražavanja, crtež reflektuje kompleksnost tranzicionih stanja praćenih iskonskom potrebom za rekonekcijom koja neminovno izmiče. Dobijena slika prikaz je ugroženog staništa, transformisanog željama i strahovima. Poželjno polje slobode i sigurnog počinka. Dom.
Jelena Prljević
Naša tela pričaju naše priče.
Priče kojima dajemo život i koje nas oživljavaju.
Tako ih prenosimo i usvajamo.
Veliki i mali crteži, animacije i oživljene projekcije Jelene Prljević tragaju za izvorom nekakvog već življenog sna gradeći skelet za razumevanje nečega možda već zaboravljenog i onoga duboko, duboko poznatog. Ukorenjenog. Crteži se grade sakupljanjem elemenata, zidova građevine sa rubova priče. Sakupljanjem starih, zaboravljenih alata. Ovo je rad ranjivog i smelog pripovedača, spremnog da rizikuje u traganju za pričom, ma ako se u njoj krije ili istina ili laž, ili oboje. Putnica koji se hrani putujući napred i nazad kroz vreme u želji da ispriča priču kroz ostavljanje grafitnih tragova koji bi joj pokazali put do kuće ili onemogućili potpunu izgubljenost na tom putu.
U srcu njenog stvaralaštva je istraga fundamentalnih okvira percepcije i imaginacije. Izmeštanje perspektiva u vremenu i prostoru. U nedavnom razgovoru, Jelena je podelila svoje iskustvo koje reflektuje njeno specifično ispitivanje svakodnevice i načine na koji se njena umetnost informiše. Priča ilustruje jednu vožnju traktorom kroz njeno selo u Srbiji. Sekvenca često prisutna u filmu njenog odrastanja. U najskorijoj verziji (leto 2020) ona je za volanom, dok njen otac sedi na haubi kako se traktor ne bi prevrnuo na padini brda. Bljesak sećanja i sada je na mestu njenog oca njena baba, dok on vozi. Jelena je sada dete, gleda na njih sakupljajući seno. Ona je svesna da se kroz vreme promenom uloga menjaju i pozicije sa kojih se posmatra.
Govoreći o ovom iskustvu umetnica navodi sledeće: …ovaj preplet vremena i perspektiva mogu uporediti sa prepletima u okviru procesa animiranja gde svaki frejm utiče na predumišljenu budućnost koju nazivamo pokretom. Priroda tog još neostvarenog pokreta se odnosi spram trenutne slike kao delu niza, na specifičan način, uzajamno povezanih događaja.
Kao ljudi, mi uvezujemo suptilne, ali, opet, trošne momente vremena i prostora. Zamišljamo i oživljavamo vlastita iskustva. Vekovi pradavnog iskustva u vidu drevnih pećinskih slika bivaju oživljene magičnim treptajem svetlosti baklje. Ipak, prikazivanje je oduvek podrazumevalo paradoks prisutnog i neprisutnog. Priče bivaju prenošene s kolena na koleno i sadržane u činovima poput sejanja zemlje, upravljanja traktorom, kupljenju šljiva, brisanju suza, pravljenju hleba, ukazujući da su i dalje ovde. To su priče koje odlaze i dolaze, ponekad u ritmu disanja, ponekada kroz nalete eruptivnih stanja, kao planine neizrecivog, okružene stradanjem. U ruševinama, u našim stomacima isceljujemo oko kojim hrabro ponovo možemo zamisliti i pričati priče. Na ovaj način, stara, sada, revitalizovana greda kuće postaje osnova nove priče, nove strukture u kojoj će suživot prošlosti i sadašnjosti biti omogućen.
Jelenini radovi čuvaju žudnju za sigurnim tlom, mestom predaha i otpora zamkama u koje je na tom putu moguće upasti. Ovo saznanje je podsetnik da je bitno kako hodamo zemljom, imali poverenja ili ne u predstojeće putovanje. Time nam ona daruje novi način posmatranja budućeg saznanja. Novi, sigurniji i dostojanstveniji način proživljavanja priče, za sve nas.
Rej DiKapua i Mari Pejs
Mart 2021